CIVILNO DRUŠTVO OSUDILO EU PLANOVE ZA SIROVINE U OKVIRU EVROPSKOG ZELENOG DOGOVORA
Evropska komisija je 2019. godine objavila svoj Evropski zeleni dogovor, akcioni plan u kojem se navode klimatske i ekološke politike i inicijative koje treba preduzeti u narednim godinama. Uprkos hvalevrednim namerama, u osnovi ovih planova jeste štetna i nelogična ideja „zelenog rasta“1 i pretpostavka „uobičajene“ potrošnje energije i materijala u EU. Konkretno, u ovom obliku, evropski planovi zelenog dogovora dovešće do dramatičnog povećanja potražnje za mineralima i metalima koje Evropska komisija namerava da ostvari kroz veliki broj novih rudarskih projekata – kako unutar tako i van EU.
Ovo planirano oslanjanje na rudarstvo za postizanje ciljeva zelenog dogovora razlog je velike zabrinutosti civilnog društva širom sveta. Rudarske kompanije odgovorne su za ogromne ljudske i ekološke gubitke na svim kontinentima. Rudarski sektor je odgovoran za velika kršenja ljudskih prava2, sukobe sa zajednicama izloženim rudarenju i unutar samih zajednica3 i eksploataciju radne snage i pogoršanje socijalno-ekonomskih nejednakosti
Rudarstvo takođe značajno doprinosi klimatskim promenama, globalnom gubitku bioloske raznovrsnosti i nedostatku vode4. Povećavanje potražnje za materijalima i planovi EU da ga ispuni kroz nove rudarske projekte zakomplikovaće dodatno sve ove probleme.
Zajednice pogođene rudarstvom u Evropi i njihovi saveznici u civilnom društvu protive se kontinuiranom širenju rudarske industrije i osporavaju (dominantni narativ) sveprisutnu priču neograničenog rasta i politika koje ga podržavaju. Ova izjava ocrtava analizu trenutnih planova EU-a od strane civilnog društva i sugeriše kako EU može da se pozabavi sistemskim pitanjima koja podupiru beskrajni ekstraktivizam i preusmere tok razvoja ka pravednijoj i održivijoj budućnosti.
Ove preporuke predstavljaju krajnju potrebu da EU i države članice zakonski osiguraju zajednicama pravo na Slobodnu, prethodnu i informisanu saglasnost (Free, Prior and Informed Consent, FPIC), uključujući i Pravo da kažu “Ne” , kao i da preduzmu hitne mere za postizanje apsolutnog smanjenja potražnje kao i potrošnje sirovina u Evropi.
Prekomerna potrošnja: rastuća potražnja za metalima i mineralima
U “biznis-kao-i-obično” (business-as-usual) scenarijima[1] (to jest u ekonomskom sistemu zasnovanom na rastu) predviđa se da će se ukupna globalna potražnja za materijalima, uključujući energiju5, više nego udvostručiti do 2060. godine6. EU već troši više od svog poštenog globalnog udela u tim resursima7. uzrokujući nesrazmerne uticaje na ljude, posebno na one u zemljama izvoznicama, i na našu zajedničku planetu. Štaviše, navodne koristi od ove prekomerne potrošnje su i neravnomerno raspoređene i sumnjive vrednosti. Sve veći broj studija pokazuje da materijalno bogatstvo ne vodi i do srazmernog povećanja sreće, blagostanja ili zdravlja8.
Metali i metalni minerali se koriste zajedno sa ostalim materijalima u svakodnevnim proizvodima i uslugama u svim sektorima – od laptopa i telefona, do kuća i automobila, preko vetroturbina i osvetljenja, do vojnih i vazduhoplovnih tehnologija. U poslednjih nekoliko decenija, svetsko iskopavanje metala9 se više nego utrostručilo i, prema Međunarodnom panelu za resurse, trebalo bi da nastavi da raste10.
Sukobi oko upotrebe zemljišta i vode - u nastajanju
Širom Evrope zajednice najviše ugrožene zbog rudarskih projekata tvrde da EU i države članice ne ispunjavaju standarde postojećih propisa o zaštiti Prirode i životne sredine koji su uspostavljeni da bi zaštitili prirodu i pravo građana EU na zdravu životnu sredinu. Posebno zabrinjavaju stvarno i navodno dokazana kršenja kao i optužbe o prekršajima EU zakona koji se, između ostalog, odnose na vodu i biodiverzitet15 16 17.
Zajednice su takođe sve zabrinutije zbog načina kojima rudarstvo širi granice vađenja minerala i metala, poput dubokog mora, podruja koja su rezervisana za zaštitu i ruralnu upotrebu, koja igraju vitalnu ulogu za istinski održive načine života zajednica. Moderne rudarske operacije zauzimaju ogromne površine i dolaze u konflikte sa zaštitom biološke raznovrsnosti i drugim oblicima upotrebe zemlje. Kako se metalni sadražaj metalnih ruda i mnogih minerala bude smanjivao, ovi konflikti će se povećavati18 19.
Gubitak staništa zbog trenutno planiranog rudarenja metala i minerala je glavno pitanje. Globalna studija koja proučava prostorna poklapanja između rudarskih područja i mesta za očuvanje biološke raznovrsnosti pokazuje da se rudarska područja (od kojih je 82% potražnje za iskopavanje metala i minerala neophodnih za infrastrukturu obnovljivih energija) preklapaju 8% sa zaštićenim područjima, 7% sa ključnim Područjima biološke raznovrsnosti i 16% sa preostalim divljim predelima (područjima sa netaknutom prirodom)20.
Čak i pre velikog širenja rudarstva u Evropi, EU i države članice nisu uspele da zaštite područja Natura 2000 i Ramsar, koja su izdvojena sa namerom da se očuva Priroda21. U stvari, uprkos EU direktivama o Prirodi, 81% staništa i 63% vrsta za koje su ovi zakoni stvoreni da ih zaštite i dalje imaju status „nepovoljnog“ očuvanja prema Evropskoj agenciji za životnu sredinu22.
Rudarenje u evropskim ruralnim oblastima takođe će ugroziti druge namene zemljišta i održive aktivnosti kao što su mala poljoprivredna gazdinstva i ribolov, i eko-turizam23.Načini života mnogih ruralnih zajednica u EU proizvode male štetne uticaje na Prirodu i deo su rešenja ekološke i klimatske krize u kojoj se nalazimo i treba ih očuvati i promovisati.
Prisila: Inženjering „društvenog prihvatanja“ rudarstva
EU i države članice slede koncept Društvenog odobrenja za rad (Social Licence to Operate, SLO) koji je skovala industrija kako bi olakšala put rudarenju sa što manje doprinosa i neslaganja od strane zajednice. EU koristi novac poreskih obveznika za finansiranje projekata, poput Rudarskog i Metalurškog regiona EU (MIREU), koji formulišu i promovišu pojam “socijalne dozvole za rad”24.
Civilno društvo u Evropi naširoko je kritikovalo koncept Društvenog odobrenja za rad kao simboličan, neobavezujući i bez jasnog i transparentnog procesa. Ako isključimo korisnost Društvenog odobrenja za rad (SLO) u smislu inženjeringa pristanka društva na ekstrakciju25, nejasno je zašto je potreban tako slab novi koncept kada već postoje jači, demokratski razvijeniji instrumenti poput Slobodne, prethodne i informisane saglasnosti, uključujući Pravo na odbijanje.
Društveno odobrenje za rad (SLO) predstavlja nastavak pogrešno shvaćenih, neinformisanih stavova o otporu zajednice neželjenim ili kontroverznim rudarskim projektima. Danas, kada povratne informacije ili prigovori od strane zajednica nisu u skladu sa preovlađujućoj političkoj podršci rudarstvu, građansko negodovanje često se označava i odbacuje time da potiče od stava “ne u mom dvorištu” (‘NIMBY’). Osim što je u mnogim slučajevima ovo neistinito, ovakav diskurs pojačava već neprihvatljivi disbalans moći između rudarskih kompanija i lokalnog stanovništva. Takođe stvara pro-industrijsku pristrasnost onome što bi trebalo biti neutralno i objektivno u procesima konsultacija.
Ako se Društveno odobrenje za rad (SLO) ne napusti i ne uvedu se jači, pravedniji mehanizmi konsultacija, EU rizikuje da podstakne sukobe u rudarstvu, potkopavajući pravo građana da zahtevaju informacije i pravične procese konsultacija prema Arhuskoj konvenciji, kao i kršeći njihovo pravo da odbijaju projekte bez predrasuda.
Korupcija, nedostatak transparentnosti i kršenje ljudskih prava
Na globalnom jugu uobičajeno je da najugroženije zajednice svedoče o tome da lokalnim procesima nedostaje dobro upravljanje; da je bilo malo ili uopšte nije bilo transparentne razmene podataka od strane javnih institucija i rudarskih kompanija; da kompanije ne prijavljuju svoje interese građanima u fazama istraživanja, razvoja i geoloških istraživanja kao deo rudarskog procesa. Prema svedočenjima zajednica, istragama26 i podnescima Arhuskoj konvenciji i Odboru za predstavke Evropskog parlamenta, mnoge od ovih zloupotreba se preslikavaju u Evropi.
Industrijski standardi ostaju uglavnom dobrovoljni i oslanjaju se na korporativnu samoregulaciju. Iako će uvođenje EU o obaveznom poštovanju ljudskih prava i dužnoj brizi (due dilligence) o zaštiti životne sredine biti dobrodošao korak, nije dovoljno samo transformisati sektor koji je više puta rangiran kao najsmrtonosniji na svetu za one koji mu se protive i za sigurnost radnika27.
Ovi znaci nisu obećavajući za evropski ‘bum’ rudarenja. Često ponavljana mantra da će rudarske prakse u Evropi biti bolje nego izvan Evrope ne može se zasnivati samo na verovanju u evropsku superiornost. Mora se osloniti na potpuno sprovedene zakone, jake propise i osnaženo građanstvo.
Javne subvencije i industrijska partnerstva
Rudarske kompanije i njihovi akcionari imaju koristi od javnih subvencija EU koje se usmeravaju u istraživačke projekte od upitne javne koristi28 i u EU partnerstva koje vode industrije29, koji podrivaju ulogu civilnog društva u procesima donošenja odluka.
U nekim državama su česte finansijske špekulacije u rudarskom sektoru, što dokazuju nedavna istraživanja iz Španije30. Novac EU usmerava se u rudarske i rudarski srodne projekte31, često bez nadzora o uticaju projekata na životnu sredinu ili potvrđivanja ekoloških dozvola za obavljanje delatnosti. Ovakvo stanje stvari prijavljeno je u nekoliko istaknutih slučajeva32.
U još jednom primeru sukoba između rudarstva i sopstvenih neestraktivnih obaveza, EU rudarstvo odvlači javni novac – dodeljen putem evropskih fondova za regionalni razvoj, lnterreg i NextGeneration – daleko od stvarnog ruralnog razvoja, javnih dobara i napora na ublažavanju klimatskih promena.
Uprkos upumpavanju javnih sredstava u rudarstvo i rudarske projekte, inicijative Evropske komisije za sirovine uglavnom su nedostupne građanima. Umesto toga, njima dominiraju industrijski vođeni savezi i grupe zainteresovanih strana. Slučaj nedavno osnovane Evropske alijanse sirovina je sjajan primer u tom pogledu. Sastanci na kojima se razgovaralo o osnivanju i ciljevima ove grupe održani su samo sa predstavnicima industrije, time efektivno isključujući druga mišljenja33.
Omogućavanjem industriji da upravlja – ili da ima privilegovanu reč – u propisima koji se tiču njih samih, ugrožava se istinsko odlučivanje u javnom interesu i ostvaruju se rezultati koji su slabi, dobrovoljni i /ili usmereni ka finansijskim interesima preduzeća koja su pozvana da odlučuju.
Globalni uticaj na trgovinu, otpad i sigurnost
Apetit Evrope za metalima, trenutni i budući, neće biti zadovoljen u okviru njenih granica. Trenutno se gotovo 40% ruda metala uvozi34, a za nekoliko metala oslanjanje na uvoz je 100%35.
Uprkos pravdanju povećanja ekstrakcije unutar EU tvrdnjom da će ovo smanjiti nivo ekstrakcije u manje regulisanim državama na globalnom jugu, strategija EU za sirovine snažno se fokusira na obezbeđivanje snabdevanja mineralima i metalima iz „trećih zemalja“. Cilj je da se ovo obezbeđivanje postigne agresivnom liberalizacijom trgovine, što dokazuju poglavlja o sirovinama u trgovinskim sporazumima EU i takozvana “diplomatija sirovih materijala“36. Ovo je razlog za ozbiljnu zabrinutost40.
Potražnja EU za mineralima i metalima van granica kontinenta dovodi do društvenih sukoba, ubijanja zaštitnika Prirode i životne sredine i ljudskih prava, uništavanja Prirode i životne sredine i emisije ugljenika širom planete. Trenutna trgovinska politika EU usmerena je isključivo ka liberalizaciji sektora sirovina s malo obzira na ljudska prava, Prirodu i životnu sredinu i suverenitet zemalja globalnog juga, zarobljavajući ove nacije u ciklus ekstraktivizma i zavisnosti37 38 39. Politika EU takođe ne uzima u obzir nejednaku ekološku razmenu između evropskih država i globalnog juga, i njegovo istorijsko pljačkanje , zapanjujuću krađu bogatstva od prošlih, sadašnjih i budućih generacija40.
Usmeravajući svoju pažnju na obezbeđivanje snabdevanja novim rudarskim projektima unutar i izvan evropskih granica, EU pokazuje nedostatak političke brige za treći stub sopstvene strategije sirovina – koji se fokusira na kruženje – i milione tona e-otpada stvorenog, odbačenog u Evropi ili godišnje otpremljeno na globalni jug radi štetne reciklaže i kasnije otkupa41. Takođe postoje slučajevi nezakonitog odlaganja e-otpada među državama članicama42.
Ogromna količina e-otpada koji se generiše u Evropi sadrži količine zlata, srebra, platine, paladijuma i bakra, kao i ostalih metala i minerala, koje je moguće izvaditi a koji ipak ulaze u tokove otpada. Ipak, samo 18 metala ima stope reciklaže više od 50%, a za mnoge kritične minerale, poput litijuma i retkih zemaljskih elemenata, stope recikliranja su manje od 10%43 44.
Povećana reciklaža nije “zlatno rešenje” i apsolutno smanjenje potrošnje je prioritet, ali je jasno da bi povećanje reciklaže, na primer kroz urbano rudarstvo, moralo da bude viši prioritet nego što je to trenutno slučaj.
Otrovno nasleđe rudarskog otpada
Kako sadržaj metala u rudama bude nastavio da opada, količina rudarskog otpada koji nastaje za svaku jedinicu proizvedenog minerala i dalje će rasti. Otvaranje novih rudnika širom Evrope samo će pogoršati probleme izazvane rudarskim otpadom, sa više jalovine koja se generiše i skladišti u većim, često nesigurnijim branama46.
Oslanjanje na industriju da reši probleme upravljanja jalovinom i havarija brana nije uspelo. Prema mnogim naučnicima i stručnjacima, Global Tailings Review, čiji je cilj uspostavljanje međunarodnog standarda za upravljanje minskim otpadom, ne zahteva dovoljno47 i ne započinje sa adekvatnim rešavanjem pitanja kvaliteta vode iako su zajednice koje žive u blizini rudarskih operacija često pogođene zagađenjem vode.
Evropa je, uprkos samozvanoj reputaciji dobro regulisane nadležnosti pretrpela brojne ozbiljne incidente sa jalovinom i rudarskim otpadom poslednjih godina, uključujući Talvivaru (Finska), Rio Tinto (Španija), Aznakolar (Španija) i Baja Mare (Rumunija / Mađarska). U stvari, još 2007. godine Evropa je imala tu nezahvalnu čast da bude globalni region sa drugim najvećim brojem havarija jalovišta48.
Daleko od toga da bude svetski lider, trenutno zakonodavstvo EU o rudarskom otpadu ima nedostataka u nekoliko aspekata. Na primer, države članice EU nemaju zajedničku bazu podataka koja prati jalovišta i koncentraciju sadržaja jalovine. Ovo ometa primenu rešenja kružne ekonomije za čišćenje i revalorizaciju jalovine. To znači da, nakon završetka rudarskih radova, brane za otpad i jalovišta obično postanu odgovornost država članica i građana. Često se o nekadašnjim rudarskim kopovima mora neprestano brinuti kako bi se upravljalo pretnjama od dugoročnih uticaja, uključujući kritične havarije brana i kisele rudničke vode49.
Problem rudarskog otpada EU takođe je često eksternalizovan. EU i međunarodno zakonodavstvo o otpadu nalaže smanjenje otpada na mestu nastanka, a odlaganje opasnog otpada u državi u kojoj je nastao. Ova osnovna pravila upravljanja otpadom rudarske kompanije koje prodaju ili prevoze metalne koncentrate i šljake sistematski ignorišu.
Metalni koncentrati i metalna šljaka su obično toksični i umesto da se tretiraju u skladu sa zahtevima za otpadom u zemlji nastanka, izvoze se i bacaju drugde, obično – ali ne uvek – u zemlje sa slabim zakonodavstvom o životnoj sredini 50 51 ili u more52.
PREPORUKE I ALTERNATIVE
Jedini način da se gore navedena pitanja reše na istinski sistemski način je dramatično smanjiti potrošnju materijala i energije u EU i garantovati prava građana.
Bilo kakav nastavak „zelenog rasta“, petljanje sa detaljima ili reformistički pristupi jednostavno neće uspeti. Politike izgrađene oko lažnih priča o „održivo i odgovornom“ i „većem ali boljem“ rudarstvu su pokušaji „ozelenjavanja“ (greenwashing) koji neće učiniti ništa da se problemi reše.
Evropska komisija je nedavno izjavila da su “napori na smanjenju potrošnje (resource reduction) resursa prilično dugoročan fokus, a kratkoročne i srednjoročne politike moraju se uspostaviti kako bi se omogućila kružna ekonomija, otpornost i klimatska neutralnost”53. Ovo nije put koji će nas voditi ka istinskoj ekološkoj i socijalnoj pravdi. Dekarbonizacija i dematerijalizacija su suštinski povezane i akcije smanjenja potrošnje, kružna ekonomija i dekarbonizacija moraju se odvijati paralelno.
Zaista, Evropska agencija za životnu sredinu sada promoviše ovu poruku. Kažu da mi “zahtevamo temeljne transformacije ka drugačijem tipu ekonomije i društva, umesto povećanja efikasnosti u okviru uspostavljenih sistema proizvodnje i potrošnje” i za to se traži “istinska kreativnost: kako se društvo može razvijati i rasti u kvalitetu (npr. svrha, solidarnost, empatija), a ne u kvantitetu (npr. materijalni životni standard), na pravedniji način?”54.
Ovde navedeni zahtevi prema donosiocima odluka u EU zamišljeni su kao doprinos ovoj “istinskoj” kreativnosti.
1. Zakonski priznati pravo lokalnih zajednica na Slobodnu, prethodnu i informisanu saglasnost (FPIC), uključujući Pravo da kažu Ne (Right to say No) rudarstvu u EU i celim tokom snabdevanja materijala EU.
Pravo na informisanje i efektivno učešće zajednica i naroda je ustanovljena u međunarodnom zakonodavstvu ljudskih prava i drugim međunarodnim sporazumima (npr. ICCPR, član 25, i UNDROP, član 10). Međunarodno pravo i UN sporazumi takođe priznaju pravo na Slobodnu, prethodnu i informisanu saglasnost, posebno starosedelačkim zajednicama (npr. ILO 169 član 6 (1)) i u ugovorima UN (npr. g. UNDRIP član 19),
Ovi pravni instrumenti pružaju smernice o pisanju i primeni mehanizama, protokola i procesa koji omogućavaju starosedelačkim narodima, lokalnim zajednicama, zemljoradnicima i drugim građanima, da efektivno učestvuju u odlučivanju o projektima koji imati uticaje na njihov život. Uzimajući u obzir postojeće neravnopravne odnose moći, starosedelačkim narodima oni daju i pravo da pruže ili uskrate saglasnost za projekte koji utiču na njih..
Prepoznavanje prava starosedelačkih naroda na FPIC i razvoj pravno obavezujućih FPIC protokola za Evropu o efektivnom učešću svih zajednica i naroda na koje projekti mogu uticati i koji posebno prepoznaje i štiti njihovo Pravo da kažu Ne rudarskim projektima u EU i duž celih EU lanaca snabdevanja
predstavlja jedan od važnih načina za prevazilaženje trenutne neravnoteže snaga između rudarskih kompanija, država članica i zajednica.
2. Smanjiti potrošnju resursa u EU u skladu sa planetarnim granicama i fer udelom u potrošnji
Da bi se potrošnja odvijala u ekološkim granicama, prema najboljim dostupnim istraživanjima, EU mora težiti smanjenju svog “materijalnog otiska” (material footprint)[1]55 do 70% (približno. 4. 4 tone po stanovniku) u odnosu na sadašnje nivoe56. U okviru ovog sveukupnog pravno obavezujućeg cilja moraju se postaviti i ciljevi na svim nivoima pojedinačnih materija i sektora, a potrebni su i detaljni planovi koji pokazuju kako će se ti ciljevi postići. Pokazatelji i ciljevi u vezi sa ekološkim otiscima na zemljište i vode takođe moraju biti u potpunosti razvijeni kako bi se dobila sveobuhvatna slika ukupne upotrebe resursa. U praksi, smanjenje apsolutne upotrebe resursa znači sprovođenje društveno i ekološki pravednih strategija odrasta u Europi57. Na primer, politike koje smanjuju oslanjanje na putovanje automobilom i broj automobila na putu, istovremeno omogućavajući visok kvalitet svima dostupnog javnog prevoza i promovišući aktivno putovanje na posao/školu (vožnja biciklom i šetnja).
Smanjenje ukupnog ekološkog otiska materijala po težini je dobar način da se osigura da se šteta od rudarstva dramatično smanji58. Međutim, EU bi takođe trebala razmatrati postavljanje planova za smanjenje ekološkog otiska potrošnje u EU, koja analizira posledice potrošnje (uključujući ekotoksičnost, klimatske promene, eutrofikaciju ) koristeći i analizu životnog ciklusa59.
Treba odustati od “razdvajanja” (decoupling) kao cilja. Globalno gledano, ekonomski rast nije odvojen od potrošnje resursa i pritisaka na Prirodu i životnu sredinu i verovatno neće ni postati60 61.
3. Sprovoditi i unaprediti propise EU o životnoj sredini i ljudskim pravima.
Direktive EU koje se odnose na vodu, biološku raznovrsnost i ostalo treba sprovoditi u punoj meri u aktivnom regulisanju postojećih
rudarskih operacija u EU. Lokalne zajednice i nevladine organizacije treba smatrati ključnim saveznicima u podržavanju uloge Komisije kao „čuvara ugovora“ koje treba da pomažu u sprovođenju zakona o životnoj sredini EU na terenu.
Pored sprovođenja postojećih direktiva, područja Natura 2000 i Ramsar, druga državna i nadnacionalna područja zaštite (npr. UNESCO-ve svetske baštine),
starosedelačka i zajednička područja za očuvanje (ICCA), kao i duboka mora i Arktik, treba strogo zaštititi kao zone zabranjene za ekstraktivne industrije.
EU mora preduzeti prostorne procene kako bi odmerila i utvrdila rizike preklapanja rudarstva sa zaštićenim područjima u smislu rizika za bilošku raznovrsnost, podzemne vode i rezerve slatke vode. Pritom bi trebala da pokaže da je utvrđeno u kojoj meri potencijalna preklapanja mogu ugroziti prirodna staništa i biološku raznovrsnost, poljoprivrednu proizvodnju, sigurnost hrane, zalihe pijaće vode i ukupnu regionalnu sigurnost. Ove procene moraju biti javno dostupne.
EU takođe mora razviti značajne i izvršne mehanizme kako bi osigurala da vlade domaćina pre izdavanja dozvola procenjuju prostorno jasno određene posledice (ne samo pretnje) rudarstva na biološku raznovrsnost, uključujući one koje se javljaju u morskim ekosistemima, i na različitoj udaljenosti od lokacija rudnika.
Pored toga, Uredba EU o konfliktnim mineralima mora se proširiti tako da obuhvati i kompanije koje koriste konfliktne minerale i sve sirovine. Trenutno je regulisano poreklo (snabdevanje) samo kalaja, tantala, volframa i zlata, i to za uvoz u relativno neprerađenom obliku, a ne u finalnim proizvodima. Sankcije i kazne moraju se izreći kompanijama za koje se utvrdi da krše pravila dužne brige (due dilligence).
4. Kraj eksploatacije takozvanih trećih zemalja
Pored već pomenutih mera, moraju se preduzeti dalje mere kako bi se osiguralo da potražnja EU za sirovinama ne utiče na zajednice i ekosisteme na globalnom jugu i da je taj legalni instrument dostupan kada se pojave uticaji i kršenja.
Obavezni zakon EU o ljudskim pravima i zaštiti Prirode i životne sredine mora kompanijama nametnuti odgovornost za štetu počinjenu kod kuće ili u inostranstvu i garantovati pristup pravdi žrtvama korporativne zloupotrebe, uz pojačanu saradnju u sudskom procesuiranju evropskih kompanija, rukovodilaca i dobavljača odgovornih za kršenje ljudskih prava, zločine i uništavanje životne sredine u inostranstvu62.
EU bi trebala da bona fide učestvuje u pregovorima o uspostavljanju UN ugovora o poslovanju i ljudskim pravima.
Trgovinski sporazumi moraju biti dizajnirani s ciljem poboljšanja ljudskih prava – posebno garantovanja prava zajednica na FPIC i Pravo da kažu Ne – uzimajući u obzir socijalne i ekološke posledice trgovine.
Mehanizmi za rešavanje sporova između investitora i država (ISDS) moraju se ukloniti iz postojećih trgovinskih sporazuma EU i napustiti u budućim
poslovima.
5. Dati prioritet i ojačati politike „cirkularne ekonomije“.
Prakse cirkularne ekonomije kao što su redizajn, ponovno korišćenje i reciklaža same po sebi imaju ograničeni potencijal da spreče planirani masivan porast u potražnji metala i minerala u “business-as-usual” scenariju.
Hitne mere uključuju stroga obavezna pravila dizajna proizvoda što se tiče minimalnog veka trajanja, trajnosti i popravljivosti; postupno ukidanje proizvoda za jednokratnu upotrebu kada postoje alternative za ponovnu upotrebu; zabrana uništavanja neprodate ili vraćene robe; omogućavanje deljenja usluga i infrastrukture; minimumi korišćenja recikliranih metala u proizvodima;
uklanjanje vlasničkih barijera za ponovnu upotrebu, popravku i obnavljanje;
inovacija i ulaganja u urbano rudarstvo. Takvi zahtevi moraju se primeniti i prilagoditi svim sektorima, uključujući vojni i vazduhoplovni sektor, koji su često izuzeti od zakona EU, ali proizvode velike negativne ekološke i društvene uticaje63. Pored toga, monitoring međunarodnog transporta e-otpada treba poboljšati, a ilegalno odlaganje između država članica i na globalni jug iskoreniti.
Iako bi politike trebalo jasno da se usredsrede na drastično smanjenje evropskog privatnog voznog parka, predložena Uredba EU o baterijama64 mora se ojačati zahtevom za strogim standardima eko-dizajna kako bi se osigurale dobre performanse i trajnost, kao i reciklirani sadržaj, ne-destruktivna demontaža, rastavljanje, popravljanje, interoperabilnost i ponovna upotrebljivost, tj. stvaranje mogućnosti ponovne upotrebe svake baterije svakog električnog vozila nakon prvog životnog veka; izdavanje naloga za vraćanje depozita za sve prenosive baterije kako bi se povećali ciljevi prikupljanja baterija i uvođenje zabrane
ili obaveznih nameta za baterije za jednokratnu upotrebu.
6. Remedy mining waste liabilities / Pobrinite se o rizicima rudarskog otpada
Rizike izazvane novim rudarskim projektima pogoršava i veliki broj napuštenih rudarskih projekata u Evropi koji nisu pravilno sanirani i nastavljaju da zagađuju i štete zajednicama i njihovom okruženju. Zbog toga se ta stara mesta rudarenja moraju očistiti.
Potrebno je definisati određene „niske maksimalne“ količine za koncentracije sumpora i teških metala dozvoljenih u postrojenjima za otpad kako bi se, s jedne strane, promovisalo ponovno vađenje dragocenih metala iz ekstraktivnog otpada vodeći ka cirkularnoj ekonomiji, a, s druge strane, kako bi se izbeglo buduće izlivanje kiselih rudarskih voda i zagađenje teškim metalima. Kompanije moraju primeniti najbolje dostupne tehnologije na jalovini koju proizvode danas tako da bi morale da očiste svoja jalovišta pre zatvaranja operacija.
Evropska komisija treba da primeni evropski standardizovan mehanizam i zajedničku bazu podataka kako bi se uzeli u obzir rudarski i metalurški otpad i kako bi se koncentracije sadržaja registrovale u javno deljenoj bazi podataka. To bi građane upoznalo sa prirodom opasnosti, a istraživačke institucije mogu imati prave podatke za razvoj boljih tehnologija oporavka za čišćenje i uklanjanje postojeće jalovine. Drugi oblici odlaganja otpada, kao što su podmorska i
jalovišta u dubokom moru prakse su koje EU ne bi trebalo da dozvoli.
U tom svetlu, Evropska komisija mora hitno sprovesti zahteve Evropskog parlamenta iz njegove rezolucije o primeni Direktive o rudarskom otpadu65, koja sadrži mnoge gore navedene preporuke.
7. Ukinite subvencije za istraživanje i vađenje minerala i metala
Da bi suzbila opasnosti od netransparentnih subvencija i finansijskog ekstraktivizma u evropskom rudarskom sektoru, EU bi trebalo odmah da prestane da daje javne subvencije rudarskim eksploatacionim i istraživačkim preduzećima kroz programe kao što su Horizon Europe, NextGenerationEU, lnterreg, Evropski fond za regionalni razvoj i drugi. Umesto toga, napori javnog finansiranja treba da daju prioritet podršci održivim ruralnim načinima života, naprednoj reciklaži, “urbanom rudarstvu,” sanaciji rudnika, sanaciji tla i drugim upotrebama rudarskog otpada i minerala.
8. Ukinite nedemokratske industrijske saveze
Savezi koji daju neprimerenu moć i uticaj preduzećima koja imaju finansijski udeo u daljem širenju rudarstva ne mogu imati mesta u demokratskoj, transparentnoj EU. Treba ih raspustiti.
9. Postupajte sa mineralima i metalima kao zajedničkim, javnim dobrima
Prema mineralima i metalima ne treba da se odnosite, da ih regulišete i kreirate politike rukovođenja njima kao da su oni prosti izvori kapitala koji treba da se iskopaju, pretvore u robu i prodaju. Politike i propisi EU treba da ih tretiraju kao zajednička, javna dobra koja su od najveće vrednosti kada su ostavljena da leže na licu mesta, kao deo ekosistema čiji su sastavni deo u Evropi i šire.
Original clanak na engleskom Yes to LIfe NO to Mining https://www.gaiafoundation.org/app/uploads/2021/06/YLNM-EU-english-version-1.pdf
REFERENCE
1 Ovo se zasniva na ideji da naše ekonomije mogu da nastave da rastu i eventualno da razdvojimo rast BDP-a od upotrebe energije i materijala, što bi značilo da bi BDP nastavio da raste a potrošnja da opada. U stvarnosti, sve više i više se pokazuje da je ovo nemoguć zadatak, što priznaje čak i Evropska agencija za prirodnu sredinu (European Environment Agency)
5 Materijalna potražnja sastoji se od biomase, fosilnih goriva, metala i ne-metaličnih minerala.
9 Ovo ne uključuje sveukupan iskopani i bačen kamen (rudničku raskrivku) – samo metalne rude.
21 Kako stvari trenutno staju, Natura 2000 mesta nisu predviđena da budu zone zabranjene za razvoj i novi ekstraktivni projekti nisu sami po sebi isključeni. Pogledati:
32 Primeri rudarskih projekata koji se razvijaju uz pomoć EU fondova ali nisu prošli kroz procenu uticaja na životnu sredinu su rudnik tungstena San Finks u Španiji (Horizon 2000 i EIT Raw Materials fondovi), Kaseres litijumski projekat u Španiji (EIT InnoEnergy fondovi) i Hautalampi nikl-kobalt projekat u Finskoj (ERDF i Interreg fondovi).
49 Kao što je to slučaj sa sledećim havarijama: Aznalkolar (1998), Baia Mare i Borša (2000), Aitik (2000), Sasa (2003), Malvesi (2004), Ajka (2010), Talvivara (2012), Monte Neme (2014) i Kobra las Kruses (2019).
55 Nota, za metale i metalične minerale, ovo uključuje samo totalnu težinu metalne rude u krajnoj potrošnji, ne ukupni iskopani i bačeni stenski materijal (rudnička raskrivka).
56 Rezultati istraživanja variraju, najsolidniji rezultati su Nemačke agencije za prirodnu sredinu: https://www.umweltbundesamt.de/rescue/summary_report; Stefan Brigezu, Wuppertal Institute https://www.mdpi.com/2079-9276/4/1/25; UNDP http://hdr.un-dp.org/sites/default/files/hdr_2020_overview_english.pdf
Evropska komisija mora, kao prioritet, da razvija ovakve ciljeve.